Law on the protection of population from infectious diseases

1. Опште мере Члан 15. Опште мере за заштиту становништва од заразних болести спроводе се у објектима који подлежу санитарном надзору, односно над објектима, просторијама, уређајима, опремом и над лицима која обављају делатност у области здравства, социјалног збрињавања, образовања, пословања са храном, угоститељства, туризма, трговине и услуга, унутрашњег и међународног саобраћаја, спорта и рекреације. Члан 16. (1) Опште мере за заштиту становништва од заразних болести су: 1) обезбеђивање здравствено исправне воде за пиће путем објеката за јавно снабдевање водом за пиће, воде за санитарно-хигијенске и рекреативне потребе, као и санитарне заштите изворишта; 2) обезбеђивање здравствено безбедне хране, предмета који долазе у додир с храном и предмета опште употребе, као и санитарно-хигијенских услова за њихову производњу и промет; 3) обезбеђивање здравствене исправности купалишних, базенских вода, јавних чесми и извора и других вода од јавно здравственог интереса; 4) обезбеђивање санитарно-техничких и хигијенских услова у објектима под санитарним надзором и другим објектима у којима се обавља друштвена, односно јавна делатност; 5) спровођење превентивне дезинфекције, дезинсекције и дератизације у насељеним местима, на јавним површинама, у стамбеним објектима, у средствима јавног саобраћаја, у објектима под санитарним надзором и њиховој непосредној околини и у другим објектима у којима се обавља друштвена, односно јавна делатност; 6) уклањање људских и животињских излучевина, лешева, органа и ткива, отпадних вода и других отпадних материја на начин и под условима који не угрожавају здравље становништва, изворишта воде за пиће и животну средину. (2) Дезинфекција, дезинсекција и дератизација спроводи се ради одржавања хигијене и смањења, заустављања раста и размножавања или потпуног уклањања присуства микроорганизама, штетних зглавкара и глодара на простору и у објекту из става 1. овог члана. (3) Дезинфекција као општа мера подразумева и свакодневну и сталну дезинфекцију руку, прибора, предмета, опреме, радних површина и санитарних просторија у свим објектима у којима се припрема, производи, чува или послужује храна и у објектима који подлежу санитарном надзору, а обавезни су да је спроводе корисници површина, просторија или објеката из става 1. овог члана, као континуирани свакодневни процес у одржавању хигијене пословног простора. (4) Дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију као општу меру, спроводе заводи односно институти за јавно здравље, друга правна лица и предузетници ако испуњавају прописане услове. (5) Брод који обавља међународна путовања, а био је загађен глодарима, мора да има сведочанство о дератизацији у складу са овим законом и МЗП. (6) Брод који обавља међународна путовања, а није био загађен глодарима, мора да има сведочанство о ослобађању од дератизације у складу са овим законом и МЗП. Наведеним сведочанством доказује се да је брод за одређено време, утврђено у сведочанству, ослобођен од вршења дератизације. (7) Сведочанство о дератизацији и сведочанство о ослобађању од дератизације издаје санитарни инспектор на граничном прелазу у складу са овим законом и МЗП а на основу прегледа брода као и доказа о спроведеним мерама дератизације. (8) Спровођење општих мера за заштиту становништва од заразних болести и обезбеђивање средстава за њихово спровођење организују и спроводе органи јединица локалне самоуправе, аутономне покрајине, Републике Србије, правна лица и предузетници, у складу са законом. (9) Министар прописује ближе услове за спровођење дезинфекције, дезинсекције и дератизације. (10) Министар прописује ближе услове о здравственој исправности базенских вода.

2. Посебне мере Члан 17. (1) Посебне мере за заштиту становништва од заразних болести су: 1) рано откривање извора, резервоара и путева преношења заразе; 2) епидемиолошко испитивање и истраживање; 3) лабораторијско испитивање ради утврђивања узрочника заразних болести; 4) постављање дијагнозе заразне болести; 5) пријављивање; 6) превоз, изолација и лечење; 7) здравствени надзор и карантин; 8) имунизација и хемиопрофилакса; 9) дезинфекција, дезинсекција и дератизација по епидемиолошким индикацијама; 10) здравствени прегледи одређених категорија запослених лица у објектима под санитарним надзором, као и одређених категорија становништва ради утврђивања носилаштва узрочника заразних болести; 11) здравствено васпитање и образовање одређених категорија запослених лица; 12) информисање здравствених радника и становништва. (2) Посебне мере из става 1. овог члана организују и непосредно спроводе здравствене установе, приватна пракса и правна лица која обављају и здравствену делатност, здравствени радници и органи државне управе. (3) Меру дезинсекције и дератизације по епидемиолошким индикацијама утврђену у ставу 1. тачка 9) овог члана, осим у здравственим установама, школама, предшколским установама и другим објектима у којима бораве деца, омладина и стара лица, спроводе и друга правна лица и предузетници, у складу са законом. Рано откривање извора, резервоара и путева преношења заразних болести Члан 18. Рано откривање извора, резервоара инфекције и путева преношења заразних болести спроводи се епидемиолошким испитивањем случајева заразних болести, у складу са дефиницијама случаја и стручно-методолошким упутствима, и активним проналажењем типичних и атипичних случајева заразних болести и особа под ризиком, као и лабораторијским испитивањима узорака воде, хране, вектора и других узорака из животне средине, а у циљу спречавања преношења болести на осетљиве особе и сузбијања заразне болести. Епидемиолошко испитивање и истраживање Члан 19. (1) Епидемиолошко испитивање се спроводи ради утврђивања фактора који су допринели настанку заразне болести и/или њеном преношењу, као и ради откривања епидемије заразне болести, утврђивања узрочника заразне болести, а у циљу спречавања и сузбијања тих болести. (2) Подаци добијени епидемиолошким испитивањем уписују се у епидемиолошки упитник. (3) Епидемиолошко испитивање спроводи доктор медицине специјалиста епидемиологије надлежног завода, односно института за јавно здравље и других здравствених установа у сарадњи са доктором медицине који је поставио дијагнозу заразне болести и у складу са дефиницијом случаја. (4) Епидемиолошко испитивање из става 1. овог члана спроводе заводи, односно институти за јавно здравље, у случају: 1) појаве епидемије заразне болести; 2) сумње да постоји обољење од колере, куге, великих богиња, жуте грознице, других вирусних хеморагичких грозница, полиомијелитиса, дифтерије, малих богиња, ботулизма, САРС-а и других болести од епидемиолошког значаја; 3) појаве заразне болести у складу са листом заразних болести; 4) појаве заразне болести непознатог узрочника. (5) У циљу раног откривања извора, резервоара и путева преношења заразних болести послове из става 4. овог члана обављају Завод и надлежни заводи, односно институти за јавно здравље, који морају обезбедити трајну приправност доктора медицине, доктора медицине специјалисте епидемиологије, као и средства за материјалне расходе и накнаду за обављање приправности. (6) Лице које даје податке у поступку епидемиолошког испитивања дужно је да говори истину и да даје тачне и потпуне податке од значаја за откривање резервоара, извора и начина преношења заразне болести, као и да се, по потреби, подвргне одређеним медицинским испитивањима. Члан 20. (1) Епидемиолошко истраживање спроводи се са циљем да се установе резервоар, односно извор и пут преношења заразних болести, као и фактори који су допринели настанку и ширењу епидемије, да се предложе адекватне противепидемијске мере и да се прати њихово спровођење. (2) Епидемиолошко истраживање организују и спроводе заводи, односно институти за јавно здравље у сарадњи са органом управе надлежним за послове санитарног надзора и здравственим установама на територији на којој је регистрована епидемија. Лабораторијско испитивање ради утврђивања узрочника заразних болести Члан 21. (1) Лабораторијско испитивање ради утврђивања узрочника, типизације узрочника или специфичног одговора организма на присуство узрочника заразних болести (у даљем тексту: лабораторијско испитивање), спроводи се у свим случајевима појаве или сумње на појаву заразне болести, као у случају појаве епидемије, у којима је утврђивање узрочника и типизације узрочника заразне болести неопходно за постављање дијагнозе. (2) Лабораторијско испитивање резистенције узрочника на антимикробне агенсе, према клиничким и епидемиолошким индикацијама, обавља се у складу са законом. (3) Лабораторијско испитивање из ст. 1. и 2. овог члана, врше здравствене установе и приватна пракса које испуњавају за то прописане услове у области микробиологије, у складу са законом којим се уређује здравствена заштита. (4) Проверу лабораторијских налаза лабораторија из става 3. овог члана, потврђивање и типизацију узрочника заразних болести, учешће у надзору над заразним болестима и над инфекцијама повезаним са здравственом заштитом, праћењу антимикробне резистенције и сарадње са међународним лабораторијским мрежама надзора врше референтне лабораторије, у складу са законом. (5) Унутрашњу проверу квалитета рада лабораторије врши оснивач, а спољну стручну проверу рада лабораторија из става 3. овог члана, у области дијагностичких, односно лабораторијских метода за идентификацију узрочника спроводе референтне лабораторије, у складу са законом. (6) Референтне лабораторије морају бити укључене у систем спољашње контроле квалитета рада на годишњем нивоу у сарадњи са међународним институцијама и организацијама специјализованим за међулабораторијска испитивања и обезбеђивање квалитета. (7) Лабораторијска испитивања у циљу идентификације и типизације узрочника заразне болести од јавно-здравственог интереса за која не постоје услови за лабораторијску дијагностику у лабораторијама и референтним лабораторијама наведеним у ст. 3. и 4. овог члана, врше се у одговарајућим лабораторијама ван земље у складу са одредбама МЗП. (8) Министар решењем утврђује референтне лабораторије у складу са законом. Члан 22. (1) Лабораторије из члана 21. став 3. овог закона, дужне су да евидентирају податке о лабораторијским испитивањима и да дају обавештења о добијеним резултатима у роковима и на начин прописан овим законом. (2) Лабораторије из члана 21. став 3. овог закона, дужне су да о добијеним резултатима лабораторијских испитивања обавесте: 1) подносиоца захтева за лабораторијско испитивање; 2) завод односно институт за јавно здравље на територији на којој се налази лабораторија која је извршила лабораторијско испитивање; 3) орган управе надлежан за послове санитарног надзора на територији на којој се налази лабораторија која је извршила лабораторијско испитивање, на захтев тог органа; 4) референтну лабораторију. (3) Референтне лабораторије из члана 21. став 4. овог закона, дужне су да о добијеним резултатима лабораторијских испитивања обавесте: 1) подносиоца захтева за проверу идентификације узрочника заразне болести; 2) завод односно институт за јавно здравље на територији на којој је поднет захтев за лабораторијско испитивање и Завод; 3) орган управе надлежан за послове санитарног надзора на територији на којој је поднет захтев за лабораторијско испитивање, на захтев тог органа. (4) Министар прописује начин евидентирања података о лабораторијским испитивањима, рокове и начин обавештавања о добијеним резултатима. Постављање дијагнозе заразне болести Члан 23. Постављање дијагнозе заразне болести спроводи се у складу са клиничким, лабораторијским и епидемиолошким критеријумима према установљеној дефиницији случаја. Пријављивање Члан 24. (1) Обавезном пријављивању, у складу са овим законом, подлеже: 1) свако обољење или смрт од заразне болести из члана 5. овог закона у складу са дефиницијом случаја; 2) сумња на оболевање од колере, куге, великих богиња, жуте грознице, вирусне хеморагијске грознице, САРС-а, полиомијелитиса, дифтерије, малих богиња, ботулизма, као и појаве непознате заразне болести; 3) епидемија заразне болести; 4) излучивање узрочника трбушног тифуса, паратифуса, других салмонелоза, шигелоза, јерсиниоза, кампилобактериоза као и носилаштво антигена вирусног хепатитиса Б, присуство антитела на вирусни хепатитис Ц, антитела на ХИВ, као и носилаштво паразита - узрочника маларије; 5) сваки неуобичајени догађај који може указивати на злоупотребу биолошког агенса или епидемије изазване непознатим узрочником; 6) свака сумња на појаву заразне болести која одговара дефиницији опасности по здравље од међународног значења, према МЗП и СЗО; 7) могућност инфекције вирусом беснила; 8) акутна флакцидна парализа; 9) лабораторијски утврђен узрочник заразне болести; 10) инфекција повезана са здравственом заштитом (болничка инфекција); 11) резистенција узрочника заразне болести на антимикробне лекове; 12) нежељена реакција после имунизације. (2) Пријављивање из става 1. овог члана врше здравствене установе, друга правна лица која могу обављати и здравствену делатност у складу са законом, приватна пракса и здравствени радници, на прописаном обрасцу, у складу са овим законом. (3) Доктор медицине или други здравствени радник који утврди обољење, сумњу на обољење или смрт од заразне болести из става 1. овог члана, обавезан је да о томе без одлагања извести надлежни завод, односно институт за јавно здравље који одмах обавештава Завод. (4) Министар одређује здравствене установе и одређене државне органе којима се пријављују случајеви утврђени у ставу 1. овог члана и прописује рокове, начин и образац за пријављивање тих случајева. Члан 25. (1) Завод, односно институт за јавно здравље који утврди заразну болест из групе зооноза или смрт лица проузроковану том заразном болешћу дужан је да о томе одмах извести надлежну ветеринарску организацију и инспекцијске органе надлежне за послове санитарног и ветеринарског надзора, на територији на којој је заразна болест утврђена. (2) Надлежна ветеринарска организација која утврди заразну болест из групе зооноза или угинуће животиње проузроковано том болешћу, дужна је да о томе одмах извести завод односно, институт за јавно здравље и орган управе надлежан за послове санитарног надзора на територији на којој је заразна болест утврђена. (3) Надлежни завод, односно институт за јавно здравље дужан је да одмах извести Завод. (4) Завод у сарадњи са надлежном ветеринарском организацијом израђује јединствени годишњи извештај о трендовима заразних болести из групе зооноза, у складу са препорукама СЗО и Светске здравствене организације за здравље животиња (OIE), изворима заразе, узрочницима и резистенцији узрочника заразних болести из групе зооноза на антимикробне лекове. (5) Министар споразумно са министром надлежним за послове ветерине одређује заразне болести из групе зооноза о којима се врши узајамно извештавање у смислу ст. 1. и 2. овог члана и начин тог извештавања, као и ближе услове о начину вођења евиденције о заразним болестима из групе зооноза. Превоз, изолација и лечење Члан 26. (1) Лица оболела од заразних болести превозе се под условима и на начин којим се спречава преношења заразних болести, по стручно методолошком упутству. (2) Лица која су оболела од куге, великих богиња и вирусних хеморагичких грозница (изузев хеморагичке грознице са бубрежним синдромом), САРС-а, као и лица за која постоји сумња да су оболела од колере, куге, великих богиња, вирусних хеморагичких грозница, полиомијелитиса и од друге заразне болести непознате етиологије, превозе се посебним санитетским возилом. (3) Доктор медицине који код одређеног лица утврди обољење од заразне болести или постави сумњу на обољење утврђено у ставу 2. овог члана, дужан је да то лице одмах, санитетским возилом, упути у здравствену установу у којој се изолују и лече лица оболела од заразних болести. Члан 27. Лица оболела или за која постоји сумња да болују од куге, великих богиња и вирусних хеморагијских грозница (изузев хеморагијске грознице са бубрежним синдромом), САРС-а, као и лица за која постоји сумња да болују од заразне болести непознате етиологије, изолују се и лече у здравственим установама за болничко лечење лица оболелих од заразних болести. Члан 28. (1) Доктор медицине у здравственој установи за болничко лечење оболелих од заразних болести, који потврди или посумња на обољење од заразне болести утврђено у члану 27. овог закона, у сарадњи са доктором медицине специјалистом епидемиологије надлежног завода односно института за јавно здравље, одређује лицу меру изолације и лечења, односно изолације, у складу са законом. (2) Лице коме је одређен обавезан превоз санитетским возилом, у складу са чланом 26. овог закона или мера изолације и лечења у складу са чланом 27. овог закона, односно мера изолације у складу са ставом 1. овог члана, дужно је да се придржава налога доктора медицине. (3) Лице које се не придржава налога доктора медицине, у складу са ставом 2. овог члана, по пријави здравствене установе принудно се изолује у присуству представника органа управе надлежног за унутрашње послове. Члан 29. (1) У случају појаве епидемије ширих размера заразне болести из члана 27. лица оболела од те болести изолују се и лече у објектима у којима се могу обезбедити услови за лечење, односно за изолацију и лечење оболелих од заразних болести. (2) Објекти утврђени у ставу 1. овог члана, одређују се актом министра, на предлог Завода за јавно здравље основаног за територију Републике Србије. Здравствени надзор и карантин Члан 30. (1) Правно лице и предузетник који организују путовање у земљу у којој има обољења која представљају претњу по међународно јавно здравље, као и лице које путује у земљу или долази из земље у којој има обољења која представљају претњу по међународно јавно здравље, дужни су да се пре путовања у ту земљу, као и по повратку из те земље, придржавају обавеза прописаних овим законом и МЗП, као и мера које природа те болести налаже. (2) Завод месечно, а по потреби и на недељном нивоу доставља информацију о земљама у којима постоји епидемија и ризик од оболевања од заразних болести које се могу унети у земљу и о томе обавештава Министарство, ради предузимања мера здравственог надзора на граничним прелазима. (3) Лица која долазе из земаља у којима има колере, куге, великих богиња, жуте грознице, вирусних хеморагијских грозница (изузев хеморагијске грознице са бубрежним синдромом), маларије и/или других обољења која представљају претњу по међународно јавно здравље или постоји епидемија и ризик од обољевања од заразних болести које се могу унети у земљу и лица из става 5. овог члана, са или без здравствених тегоба дужна су да се на граничном прелазу пријаве надлежној здравственој служби, односно органима надлежним за контролу прелажења државне границе као и да се у месту боравка јаве надлежном заводу, односно институту за јавно здравље. (4) Органи надлежни за контролу прелажења државне границе, царински органи, органи лучке капетаније, авио и други превозници, надлежне медицинске службе на аеродромима и из плана мреже, као и друге службе и инспекције на граничним прелазима, дужни су да санитарном инспектору пруже помоћ и сарадњу у спровођењу мера санитарног надзора прописаних овим законом, другим прописима и МЗП, посебно у погледу идентификације лица која подлежу санитарном надзору у складу са одредбом из става 2. овог члана, прегледа пртљага и средстава у међународном саобраћају и при спровођењу прописаних и потребних мера, ради спречавања уношења и ширења заразних болести. (5) Здравствени надзор може се одредити, на предлог Завода и за лица која долазе из земаља у којима се организују скупови који су од стране СЗО процењени као скупови високог епидемиолошког ризика. (6) Лицу које се, у складу са овим законом, ставља под здравствени надзор на граничном прелазу, односно на месту уласка у земљу, санитарни инспектор у складу са информацијом из става 2. овог члана, доноси решење о стављању под здравствени надзор. (7) Лицу које се ставља под здравствени надзор решењем се даје рок од 24 сата, у коме мора да се јави у надлежни завод, односно институт за јавно здравље, према месту боравка, ради праћења здравственог стања. (8) Решење санитарног инспектора о стављању под здравствени надзор доставља се и надлежном заводу, односно институту за јавно здравље. (9) Надлежни завод, односно институт за јавно здравље дужан је да обавести надлежну санитарну инспекцију, о лицима која се у складу са издатим решењем санитарног инспектора нису јавила ради праћења здравственог стања. Члан 31. (1) Карантин је мера којом се ограничава слобода кретања и утврђују обавезни здравствени прегледи здравим лицима која су била или за која постоји сумња да су била у контакту са лицима оболелим од заразних болести или са лицем за које постоји сумња да је оболело од заразне болести наведене у члану 27. овог закона, током периода заразности. (2) Мера карантина спроводи се и у случају појаве друге заразне болести за коју министар, у сарадњи са Комисијом, утврди да представља опасност по здравље становништва Републике Србије. (3) Доктор медицине специјалиста епидемиологије надлежног завода, односно института за јавно здравље одређује која лица подлежу обавези стављања у карантин. (4) Лицима којима се одређује мера карантина, уручује се решење санитарног инспектора. Дужина трајања мере утврђене у ставу 1. овог члана одређује се у времену трајања максималне инкубације одређене заразне болести. (5) Лица којима се одређује мера карантина морају се придржавати мера наложених решењем, под претњом принудног стављања у карантин. (6) Запосленим лицима којима се одређује мера карантина, за време проведено у карантину припада одговарајућа надокнада, у складу са законом. (7) Организовање и спровођење мере карантина из ст. 1. и 2. овог члана, наређује министар. (8) Мера карантина спроводи се у објектима који испуњавају услове прописане за спровођење те мере. (9) Објекти који испуњавају услове из става 8. овог члана, одређују се актом Владе, на предлог министра. (10) Власници објеката одређених за карантин дужни су да објекат уступе на привремено коришћење, на основу акта Владе, а на предлог Министарства, и за то им припада одговарајућа надокнада. (11) Здравствени надзор над лицима у карантину врши надлежни завод односно институт за јавно здравље, као и медицински тим који борави у карантину, а обезбеђење обавља орган управе надлежан за унутрашње послове. (12) Накнада за рад особљу у карантину одређује се у складу са законом. (13) Министар ближе прописује услове и начин спровођења мера карантина, дужину трајања, као и услове које морају испуњавати објекти за ту намену. Имунизација и хемиопрофилакса Члан 32. (1) Имунизација се врши имунолошким лековима. (2) Обавезна имунизација је имунизација лица одређеног узраста, као и других лица одређених законом, коју лице које треба да се имунизује, као ни родитељ, односно старатељ не може да одбије, осим у случају постојања медицинске привремене или трајне контраиндикације коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. (3) Имунизација је обавезна за: 1) лица одређеног узраста против туберкулозе, дифтерије, тетануса, великог кашља, дечије парализе, малих богиња, рубеле, заушака, вирусног хепатитиса Б, обољења изазваних хемофилусом инфлуенце типа Б; и обољења изазваних стрептококом пнеумоније; 2) лица изложена одређеним заразним болестима: хепатитису Б, хепатитису А, трбушном тифусу, беснилу и тетанусу; 3) лица у посебном ризику од болести: хепатитиса Б, грипа, менингококне болести, обољења изазваних стрептококом пнеумоније и хемофилусом инфлуенце Б, варичеле, инфекције изазване респираторним синцицијалним вирусом; 4) лица запослена у здравственим установама против одређених заразних болести; 5) путнике у међународном саобраћају против жуте грознице и других заразних болести по захтеву земље у коју се путује. (4) За боравак деце у предшколским и школским установа, као и у установама за смештај деце без родитељског старања, неопходно је да су испуњени услови из става 3. тачке 1) овог члана, осим у случају постојања медицинске контраиндикације коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. (5) Препоручена имунизација је имунизација коју доктор медицине или специјалиста одговарајуће гране медицине препоручује, у складу са програмом имунизације становништва против одређених заразних болести: 1) за лица одређеног узраста против варичеле, ХПВ инфекција, хепатитиса А и Б, грипа и обољења изазваних стрептококом пнеумоније и других у складу са законом; 2) по клиничким индикацијама против хепатитиса А и Б, грипа, обољења изазваних стрептококом пнеумоније и других у складу са законом; 3) путника у међународном саобраћају против трбушног тифуса, хепатитиса А и Б, грипа, дечије парализе и других у складу са законом. (6) Имунизација се може спроводити и за друге заразне болести коју доктор медицине или специјалиста одговарајуће гране медицине није дужан да препоручи или која се тражи на лични захтев пацијента. Члан 33. (1) Лицима утврђеним у члану 32. став 3. овог закона, може се одредити обавезна имунизација и против друге заразне болести која није наведена у том ставу, ако се утврди опасност од преношења те заразне болести. (2) У случају појаве епидемије заразне болести утврђене у члану 32. ставу 3. овог закона, може се одредити и препоручена или обавезна ванредна имунизација против те заразне болести за сва лица, односно за одређене категорије лица, ако се утврди опасност од преношења те заразне болести, као и у случају уношења у земљу одређене заразне болести, у складу са плановима за одстрањивање и одржавање статуса искорењивања одређених заразних болести. (3) Обавезна, односно препоручена ванредна имунизација из ст. 1. и 2. овог члана, наређује се актом министра, у складу са препорукама СЗО, на предлог Завода уз сагласност Комисије. Члан 34. Имунизација специфичним имуноглобулинима обавезна је за лица којима је, по епидемиолошким индикацијама, потребна постекспозициона заштита против тетануса, беснила, хепатитиса Б, као и у случају друге болести из члана 5. овог закона, као и нове болести. Члан 35. (1) Заштита лековима (хемиопрофилакса) спроводи се код лица која су изложена заражавању од туберкулозе, маларије, менингококне болести и ХИВ инфекције, а по епидемиолошким индикацијама и код лица која су изложена другим заразним болестима, у складу са законом. (2) Заштиту лековима организују и спроводе надлежне здравствене установе и здравствени радници. Члан 36. (1) На предлог министра, Програм имунизације становништва против заразних болести доноси Влада за период од три године. (2) Имунизацију имунолошким лековима организују и спроводе надлежне здравствене установе и здравствени радници према утврђеном Плану имунизације. (3) План имунизације доносе здравствене установе сваке године у сарадњи са надлежним заводом, односно институтом за јавно здравље и достављају их на сагласност Заводу. Члан 37. (1) Имунизацију из члана 36. овог закона, по извршеном прегледу сваког лица које треба имунизовати, као и вођење прописане евиденције о извршеним имунизацијама врши доктор медицине. (2) Надзор над спровођењем имунизације из става 1. овог члана врше надлежни завод, односно институт за јавно здравље. Члан 38. Министарство, на предлог Завода, одређује здравствене установе које могу вршити имунизацију лица против беснила и путника у међународном саобраћају. Члан 39. (1) Вакцине и други имунобиолошки препарати морају се транспортовати и чувати до њихове употребе под условима које је утврдио произвођач, придржавајући се принципа хладног ланца уз обезбеђивање индикатора температурних услова и овереног записа о надзору температуре. (2) Инспекцијски надзор над хладним ланцем вакцина и имунобиолошких препарата спроводи орган надлежан за послове санитарног надзора. (3) Министар прописује услове, начин и индикације за спровођење имунизације, начин вођења евиденције о извршеној имунизацији, као и начин заштите лековима, начин вођења евиденције и извештавања о спроведеној заштити лековима. Дезинфекција, дезинсекција и дератизација по епидемиолошким индикацијама Члан 40. Обавезна је дезинфекција излучевина, личних и других предмета, као и стамбених и других објеката, просторија и превозних средстава у којима је боравило лице оболело од великих богиња и вирусне хеморагијске грознице (изузев хеморагијске грознице са бубрежним синдромом), САРС-а, као и од друге заразне болести за коју надлежна здравствена установа утврди да представља опасност по здравље становништва. Члан 41. (1) Обавезна је дезинсекција лица, личних предмета, стамбених и других просторија и превозних средстава у којима је боравило лице оболело или за које се сумња да је оболело од куге, односно друге заразне болести коју преносе зглавкари, за коју надлежна здравствена установа утврди да представља опасност по здравље становништва. (2) У случају појаве аутохтоне маларије, обавезна је дезинсекција стамбених и других објеката, превозних средстава, насеља и њихове околине, на угроженом, односно зараженом подручју. Члан 42. Обавезна је дератизација домаћинстава, насеља и њихове околине, лука и пристаништа, аеродрома, бродова и других средстава јавног саобраћаја, складишта и других јавних просторија, у случају појаве или опасности од појаве куге, као и друге заразне болести чији су преносиоци глодари, а за коју надлежна здравствена установа утврди да представља опасност по здравље становништва. Члан 43. Свако правно и физичко лице дужно је да омогући несметано вршење дезинфекције, дезинсекције и дератизације у случајевима утврђеним законом. Члан 44. (1) Здравствене установе, правна лица и предузетници могу почети са радом и обављати послове дезинфекције, дезинсекције и дератизације када министарство утврди да су испуњени прописани услови. (2) Испуњеност прописаних услова из става 1. овог члана, министарство утврђује преко санитарних и здравствених инспектора. (3) Министар прописује услове у погледу стручне спреме радника, техничке опремљености, просторија и других услова. (4) Контролу ефикасности спроведених мера дезинфекције, дезинсекције и дератизације врше референтне установе, именоване од стране министра. Здравствени прегледи одређених категорија запослених лица у објектима под санитарним надзором, као и одређених категорија становништва ради утврђивања носилаштва узрочника заразних болести Члан 45. (1) Обавезном здравственом прегледу, у складу са овим законом подлежу: 1) запослени на пословима јавног снабдевања становништва водом за пиће, производње, промета и услуживања хране, изузев лица запослених у производњи жестоких алкохолних пића, вина, сирћета и сирћетне киселине, као и лица запослених у објектима за промет хране у којима се врши промет искључиво оригинално запакованом храном; 2) запослени на пословима исхране, неге и одржавања хигијене у предшколским установама, установама за колективни смештај деце и омладине и установама социјалне заштите за смештај одређених категорија лица; 3) запослени у здравственим установама и приватној пракси који пружају услуге здравствене заштите на одељењима са повећаним ризиком од заразних болести, и то: на пословима дијагностике, лечења, неге, исхране болесника и пословима одржавања хигијене; 4) запослени на пословима производње, промета и издавања лекова и медицинских средстава, односно који на други начин долазе у непосредан контакт са лековима и медицинским средствима; 5) запослени на пословима пружања услуге хигијенске неге и улепшавања лица и тела, пословима пружања немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже, као и запослени на пословима производње козметичких средстава; 6) лица која у току школовања обављају обавезну праксу на пословима утврђеним у ставу 1. тач. од 1) до 5) овог члана. (2) На пословима утврђеним у ставу 1. тач. од 1) до 5) овог члана, не могу се запошљавати, односно не могу обављати делатност или обавезну праксу лица која нису подвргнута обавезном здравственом прегледу у складу са овим законом. (3) На пословима утврђеним у ставу 1. тач. од 1) до 5) овог члана, не могу се запошљавати, односно не могу обављати делатност или обавезну праксу лица оболела од одређених заразних болести, као ни лица која су носиоци одређених микроорганизама и паразита. (4) Меру обавезних здравствених прегледа одређених категорија запослених, других лица и клицоноша утврђених у ставу 1. организује и спроводи надлежни завод односно институт за јавно здравље на територији за коју је основан. (5) Здравствене установе, приватна пракса, друга правна лица, предузетници и физичка лица која обављају делатност из става 1. тач. од 1) до 6) овог члана, дужни су да обезбеде вршење обавезних здравствених прегледа одређених категорија својих запослених у роковима и на начин прописан законом и сносе трошкове тих прегледа, као и да у пословним просторијама објекта у којима се обавља делатност чувају санитарне књижице, као доказ о обављеном здравственом прегледу. Члан 46. (1) Обавезном здравственом прегледу ради утврђивања носилаштва узрочника заразних болести подлежу: 1) даваоци крви, ћелија, ткива, органа или делова органа који се пресађују; 2) труднице; 3) особе на лечењу хемодијализом; 4) лица која су била акцидентално изложена доказано инфективном или потенцијално инфективном материјалу; 5) одојчад или деца која су током трудноће, рађања или по рођењу била изложена ХИВ инфекцији или вирусној хепатитис Ц инфекцији, као и одојчад или деца са сумњом на конгенитални сифилис; 6) новорођенчад/одојчад рођена од мајки са сумњом на инфекцију вирусом рубеле или потврђеном инфекцијом вирусом рубеле у трудноћи, односно она са сумњом на конгенитални рубела синдром; 7) лица на издржавању казне затвора; 8) лица смештена у социјалне установе у којима се обавља и здравствена делатност, као и лица смештена у ђачке и студенске домове; 9) лица која траже азил; 10) лица која су на програмима инсеминације или вештачке оплодње, у складу са законом којим се уређује биолошки потпомогнута оплодња; 11) здравствени радници који су експонирани ХБВ вирусу на HBsAg или antiHBs у зависности од тога да ли су вакцинисани против хепатитиса Б. (2) Препорученом здравственом прегледу, ради утврђивања носилаштва узрочника заразних болести подлежу: 1) труднице; 2) жртве сексуалног напада или злостављања; 3) лица са дијагностикованом активном туберкулозом; 4) лица са клинички манифестним знацима или симптомима који указују на ослабљен имунолошки систем; 5) лица која су била потенцијално, ненасилно изложена инфекцији која се преноси парентералним или сексуалним путем. (3) Обавезни или препоручени здравствени прегледи ради утврђивања носилаштва узрочника заразних болести могу бити прописани и за друге категорије становништва према епидемиолошким индикацијама и у складу са препорукама СЗО и других међународних организација. (4) Меру обавезног и препорученог здравственог прегледа за одређене категорије становништва из става 1. овог члана, организују и спроводе надлежне здравствене установе, у складу са законом. (5) Министар одређује заразне болести и носилаштво одређених микроорганизама и специфичних антитела, прописује врсте обавезних и препоручених здравствених прегледа којима подлежу лица из чл. 45. и 46. овог закона, као и услове, рокове и начин спровођења тих прегледа и извештавања. Здравствено васпитање и образовање одређених категорија запослених лица Члан 47. Здравствене установе, правна лица која обављају и здравствену делатност, приватна пракса и здравствени радници дужни су да кроз промоцију здравља оболела лица и друга лица из њихове непосредне околине поуче о начину заштите од заразне болести, у складу са законом. Члан 48. (1) Запослени из члана 45. став 1. тач. 1), 2), 3), 4) и 5) овог закона, морају да имају основна знања о личној хигијени и мерама заштите од заразних болести. Обуку организује и спроводи Министарство у сарадњи са надлежним заводима односно институтима за јавно здравље. (2) Трошкове обуке из става 1. овог члана, сноси здравствена установа, приватна пракса, правно лице и предузетник. (3) Министар прописује програм обуке за стицање основних знања из става 1. овог члана, начин његовог спровођења, висину трошкова и накнаду за рад комисије и уређује остала питања. Информисање здравствених радника и становништва Члан 49. (1) Заводи, односно институти за јавно здравље обавезни су да информишу здравствене раднике и становништво о разлозима и начину спровођења посебних мера за сузбијање и спречавање заразних болести, а посебно у случајевима када је потребна сарадња здравствених радника и становништва у спровођењу посебних мера за сузбијање и спречавање заразних болести. (2) Здравствени радници или правна лица која обављају здравствену делатност могу информисати остале здравствене раднике и становништво искључиво у делу мера које сами спроводе. (3) На предлог Завода за јавно здравље основаног за територију Републике Србије у случајевима из става 1. овог члана министар ће информисати здравствене раднике и становништво о спровођењу посебних мера за сузбијање и спречавање заразних болести.

3. Ванредне мере за заштиту становништва од заразних болести и начин њиховог спровођења Проглашавање епидемије заразне болести од већег епидемиолошког значаја Члан 50. (1) Министар проглашава појаву епидемије заразне болести од већег епидемиолошког значаја и наређује мере које се у том случају морају спроводити. (2) Акт из става 1. овог члана, министар доноси на предлог Комисије и Завода најкасније у року од два дана од дана достављања предлога. (3) Предлог из става 2. овог члана, садржи: назив заразне болести, подручје захваћено епидемијом, мере које се у том случају морају спроводити, начин њиховог спровођења и средства потребна за обезбеђивање спровођења тих мера. (4) Министар на предлог Завода у сарадњи са Комисијом проглашава престанак епидемије од већег епидемиолошког значаја. Спровођење мера у ванредним ситуацијама Члан 51. (1) У случају ванредних ситуација (елементарне несреће и катастрофе, појаве епидемије заразне болести, појаве нове или недовољно познате заразне болести и у случају сумње на употребу биолошког агенса и друго) које могу да угрозе здравље и животе људи и у којима постоји непосредна опасност за масовно преношење заразних болести, спроводе се следеће мере: 1) организовање, планирање и обезбеђивање спровођења мера спречавања и сузбијања заразних болести; 2) брза епидемиолошка процена у циљу хитног предузимања непосредних мера заштите становништва; 3) епидемиолошки надзор у ванредној ситуацији, увођењем система раног упозоравања док постоје разлози наведени у ставу 1. овог члана; 4) превоз, изолација и карантин ако постоји индикација; 5) активирање система комуникације у ванредном стању; 6) обавезно учешће здравствених установа, приватне праксе, предузетника и грађана у сузбијању ризика за јавно здравље и коришћење одређених објеката, опреме и превозних средстава ради спречавања и сузбијања преношења заразних болести, а на основу наредбе министра. (2) Епидемиолошки надзор спроводи се док постоје разлози наведени у ставу 1. овог члана. (3) Епидемиолошки надзор у ванредној ситуацији, у ставу 1. овог члана, организују и спроводе заводи, односно институти за јавно здравље, у сарадњи са Министарством. (4) Спровођење мера у ванредној ситуацији обавља се у складу са законом којим се уређују ванредне ситуације и овим законом. Члан 52. (1) Министар на основу предлога Комисије и Завода може наредити: а) забрану окупљања на јавним местима; б) ограничење кретања становништва у подручју захваћеном ванредном ситуацијом; в) забрану или ограничење путовања; г) забрану или ограничење промета појединих врста робе и производа; д) ванредну вакцинацију. (2) Мере из става 1. овог члана, трају до престанка опасности. Спречавање уношења заразних болести у земљу и њиховог преношења у друге земље Члан 53. (1) Ради спречавања уношења заразних болести у земљу, сузбијања и спречавања њиховог преношења у друге земље, министар на предлог Комисије и Завода може наредити мере за заштиту становништва од заразних болести, и то: 1) забрану путовања у земљу у којој влада епидемија заразне болести; 2) забрану кретања становништва, односно ограничење кретања становништва у подручју захваћеном одређеном заразном болешћу, односно епидемијом те заразне болести; 3) забрану или ограничење промета појединих врста робе и производа; 4) обавезно учешће здравствених установа, других облика обављања здравствене делатности, других правних лица, предузетника и грађана у сузбијању заразне болести и коришћењу одређених објеката, опреме и превозних средстава ради сузбијања заразних болести. (2) За учешће у спровођењу мере из става 1. тачка 4) овог члана, здравственим установама, приватној пракси, другим правним лицима, предузетницима и грађанима припада одговарајућа надокнада у складу са законом. (3) Мере из става 1. овог члана, могу трајати најдуже док постоји опасност од уношења заразне болести у земљу, односно од ширења епидемије заразне болести.

4. Друге мере за заштиту становништва од заразних болести и начин њиховог спровођења Превенција и сузбијање инфекција повезаних са здравственом заштитом (болничка инфекција) Члан 54. (1) Здравствене установе, приватна пракса, социјалне установе у којима се обавља и здравствена делатност и друга правна лица која могу обављати и здравствену делатност дужне су да спроводе стручне, организационе и друге прописане мере ради спречавања појаве, као и ради раног откривања и сузбијања болничких инфекција унутар установе. (2) Ради спровођења мера из става 1. овог члана, здравствене установе и социјалне установе у којима се обавља и здравствена делатност, дужне су да образују комисију за заштиту од болничких инфекција. (3) Министар прописује мере из става 1. овог члана, начин и поступак за њихово спровођење, као и начин образовања и рада комисије за заштиту од болничких инфекција. Хигијенско поступање приликом пружања услуга хигијенске неге и улепшавања лица и тела, као и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже Члан 55. (1) Правна лица и предузетници који обављају делатност пружања услуга хигијенске неге и улепшавања лица и тела, као и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже (у даљем тексту: хигијенске услуге), дужни су да своје услуге пружају под условима и на начин којим се спречава појава и преношење заразних болести. (2) Министар прописује ближе услове у погледу кадрова, просторија, уређаја и опреме које морају испуњавати правна лица и предузетници који обављају делатност пружања хигијенских услуга, као и начин поступања којим се спречава појава и преношење заразних болести приликом пружања тих услуга. Поступање са посмртним остацима умрлих лица Члан 56. Посмртни остаци умрлих лица преносе се, односно ископавају и преносе, на начин и под условима којима се спречава појава и преношење заразних болести. Члан 57. Пренос посмртних остатака умрлих лица која су умрла од заразних болести из члана 5. овог закона, и незаразних болести, обавља се под условима и на начин предвиђен овим законом. Члан 58. Пренос и превоз умрлих лица од заразних болести, обавља се на подручју Републике Србије на основу спроводнице а из Републике Србије у иностранство, на основу спроводнице и решења (одобрења), које издаје надлежан санитарни инспектор. Члан 59. Пренос умрлих лица која нису била сахрањивана и која нису умрла од заразних болести из члана 5. овог закона, обавља се на подручју Републике на основу спроводнице а из Републике у иностранство на основу спроводнице и решења (одобрења), које издаје територијално надлежни санитарни инспектор. Члан 60. Умрло лице се преноси из иностранства у Републику Србију на основу спроводнице коју издаје надлежно дипломатско, односно конзуларно представништво Републике Србије у држави из које се умрло лице износи. Члан 61. (1) Ископавање и пренос умрлог лица из једног гробног места ради сахране у друго гробно место, на истом гробљу, или у истом насељеном месту, обавља се на основу одобрења издатог од општинског органа управе надлежног за послове комуналне делатности. (2) Ископавање и пренос умрлог лица из једног места ради сахране у друго место на територији Републике Србије или из Републике Србије у иностранство, обавља се на основу спроводнице коју издаје територијално надлежни санитарни инспектор. Члан 62. Пренос урне умрлог лица обавља се са спроводницом. Члан 63. (1) Санитарни инспектор издаје спроводницу и решење на основу јавне исправе којом се доказује идентитет умрлог лица и потврде о узроку смрти. (2) Изузетно спроводницу може издати и доктор медицине који је констатовао смрт и присуствовао опремању лица умрлог у здравственој установи, војној јединици или јединици полиције. Члан 64. Трошкови преноса умрлог лица сноси лице које је поднело захтев за издавање одобрења за пренос, ако према посебним прописима или међународним уговором није другачије одређено. Члан 65. Министар прописује услове и начин опремања, ископавања и преношења посмртних остатака умрлог лица и образац спроводнице. V. ОСТАЛЕ ОДРЕДБЕ Члан 66. Ради спречавања и сузбијања заразних болести од значаја за Републику Србију, Министарство: 1) прати кретање заразних болести на основу извештаја Завода; 2) доноси трогодишњи програм имунизације на предлог Завода; 3) усклађује рад надлежних органа аутономне покрајине, јединица локалне самоуправе у спречавању и сузбијању заразних болести и спровођење мера за заштиту од заразних болести које се појављују у епидемијском облику и угрожавају две или више општина; 4) на предлог Завода наређује спровођење мера заштите од заразних болести у случају епидемије која угрожава више јединица локалне самоуправе, посебно већих епидемија и епидемија непознатог узрочника. Члан 67. Министарство унутрашњих послова пружа помоћ Министарству у границама својих надлежности у спровођењу мера инспекцијског надзора као и при спровођењу других мера прописаних овим законом. Члан 68. (1) Здравствене установе, приватна пракса, правна лица, предузетници, здравствени радници и грађани дужни су да спроводе мере прописане овим законом и поступе по решењу санитарног инспектора ради заштите становништва од заразних болести, у роковима, под условима и на начин одређен тим решењем. (2) Здравствене установе, приватна пракса и друга правна лица која у вршењу здравствене делатности открију заразну болест, дужни су да предузму прописане мере за спречавање преношења и сузбијања те заразне болести и друге мере које природа болести захтева, као и да поуче оболела лица и друга лица из њихове околине о начину заштите од те заразне болести. Члан 69. Лице оболело од заразне болести, односно носилац узрочника заразне болести дужно је да даје истините податке током епидемиолошког испитивања и да се придржава одређених мера и упутстава здравствене установе, односно налога доктора медицине, нарочито у погледу спречавања преношења заразне болести. Члан 70. Средства за спровођење посебних мера за заштиту становништва од заразних болести утврђених у члану 17. став 1. овог закона, изузев за здравствене прегледе одређених категорија запослених и других лица утврђених у члану 45. став 1. овог закона, вакцинацију лица у међународном саобраћају, вакцинацију препорученим и другим вакцинама на захтев пацијената из члана 32. овог закона, као и за образовање одређених категорија запослених лица из члана 48. овог закона, обезбеђују се у складу са законом којим се уређује област здравствене заштите и законом којим се уређује област здравственог осигурања. Члан 71. (1) Средства за спровођење заштите становништва од заразних болести које нису утврђене овим законом а чија појава може угрозити здравље становништва Републике Србије и од заразних болести чији је узрочник непознат, као и средства за спречавање, сузбијање и гашење епидемија тих заразних болести, обезбеђују се у буџету Републике Србије. (2) Средства за спровођење ванредних мера утврђених овим законом обезбеђују се у буџету Републике Србије. (3) Средства за спровођење програма утврђених у чл. 8. и 9. овог закона, потврђених међународних уговора и међународних санитарних конвенција, обезбеђују се у буџету Републике Србије. Члан 72. Средства за одговарајућу надокнаду трошкова насталих у вези са коришћењем објеката за лечење, односно за изолацију и лечење лица оболелих од одређене заразне болести у случају епидемије те заразне болести од већег епидемиолошког значаја, за коришћење објеката за спровођење мере карантина, који су за ту сврху одређени актом министра у складу са чланом 31. овог закона, као и средства за спровођење ванредних мера наређених ради спречавања уношења у земљу, преношења и сузбијања заразних болести у складу са чланом 53. овог закона, обезбеђују се у буџету Републике Србије. VI. ИНСПЕКЦИЈСКИ НАДЗОР Члан 73. (1) Инспекцијски надзор над применом овог закона и других прописа и општих аката којима се уређује област заштите становништва од заразних болести врши Министарство, преко санитарних инспектора. (2) У вршењу инспекцијског надзора из става 1. овог члана, санитарни инспектор има право и дужност да: 1) нареди предузимање прописаних мера и других радњи у складу са законом; 2) нареди предузимање других мера у складу са обавезама утврђеним међународним санитарним конвенцијама и другим међународним уговорима; 3) нареди прописани здравствени преглед запослених, других лица и клицоноша, као и преглед производа, уређаја и опреме, узимање потребног материјала за лабораторијска испитивања ради утврђивања узрочника заразних болести; 4) нареди здравствени преглед лица и биолошког материјала ради утврђивања заразних болести, односно узрочника заразних болести због којих се налаже мера стављања под здравствени надзор; 5) нареди, према дефиницији случаја или према процењеној епидемиолошкој ситуацији принудну изолацију и лечење лицима оболелим од пандемијског грипа, куге, великих богиња и вирусних хеморагијских грозница (изузев хеморагијске грознице са бубрежним синдромом), САРС-а, односно, принудну изолацију лицима за која постоји сумња да болују од куге, великих богиња, вирусних хеморагијских грозница, САРС-а, као и од других заразних болести непознате етиологије. Рок за спровођење ове мере предлаже доктор медицине, специјалиста епидемиологије а спроводи санитарни инспектор; 6) нареди принудно стављање у карантин здравим лицима која су била или за која постоји сумња да су била у контакту са лицима оболелим од пандемијског грипа на почетку преношења, куге, великих богиња и вирусних хеморагијских грозница (изузев хеморагијске грознице са бубрежним синдромом), САРС-а и од друге заразне болести за коју референтна здравствена установа утврди да представља опасност по здравље становништва Републике Србије; 7) забрани обављање делатности лицима запосленим на пословима утврђеним у члану 45. став 1. тач. од 1. до 5. овог закона, као и лицима која на тим пословима обављају обавезну праксу, ако нису подвргнути обавезном здравственом прегледу у роковима и на начин утврђен овим законом, или ако у пословним просторијама објекта у коме се обавља одређена делатност не поседују санитарне књижице као доказ о обављеном здравственом прегледу, до прибављања резултата да не болују од одређених заразних болести, односно да нису носиоци узрочника тих заразних болести; 8) забрани обављање делатности лицима запосленим на пословима утврђеним у члану 45. став 1. тач. од 1. до 5. овог закона, као и лицима која на тим пословима обављају обавезну праксу, ако су оболела од активне туберкулузе, гнојних обољења коже и слузнице, одређених микоза и одређених цревних заразних болести, или су излучиоци узрочника тих заразних болести, до излечења, односно до престанка излучивања узрочника заразних болести; 9) забрани даљу дистрибуцију вакцине или имунобиолошког препарата ако се утврди да се приликом њиховог транспорта и чувања није придржавало принципа хладног ланца; 10) забрани, односно ограничи кретање особама за које се посумња или утврди да су се могле заразити кугом, великим богињама, вирусним хеморагијским грозницама (изузев хеморагијске грознице са бубрежним синдромом) и другом заразном болешћу за коју референтна здравствена установа утврди да представља опасност по здравље становништва Републике Србије; 11) забрани окупљање особа у школама, предшколским установама, здравственим установама, јавним објектима и на другим јавним местима док траје опасност од епидемије заразне болести од већег епидемиолошког значаја; 12) привремено забрани коришћење просторија за рад у здравственој установи или делу здравствене установе у случају појаве епидемије болничке инфекције која није сузбијена предложеним противепидемијским мерама; 13) забрани обављање послова дезинфекције, дезинсекције и дератизације здравственим установама и другим правним лицима и предузетницима који не испуњавају прописане услове за вршење дезинфекције, дезинсекције и дератизације, до испуњења тих услова; 14) поднесе пријаву надлежном органу за учињено кривично дело, односно захтев надлежном органу за покретање прекршајног поступка у складу са законом; 15) обавести други орган о разлозима за предузимање мера за које је тај орган надлежан. Члан 74. (1) Ради заштите од уношења заразних болести на територију Републике Србије, санитарни инспектори на граници, врше санитарни надзор над путницима и њиховим стварима и над саобраћајним средствима у међународном саобраћају. (2) У вршењу инспекцијског надзора из става 1. овог члана, санитарни инспектор има право и дужност да: 1) нареди здравствени преглед лица и биолошког материјала ради утврђивања заразних болести; 2) забрани, односно ограничи кретање особама за које се посумња или се утврди да су се могле заразити кугом, великим богињама, вирусним хеморагијским грозницама, жутом грозницом, САРС-ом и другом заразном болешћу за коју Комисија утврди да представља опасност по здравље становништва Републике Србије; 3) забрани уношење у земљу хране и воде лицима која долазе из земаља у којима има колере и из других земаља у којима има других заразних болести које се могу пренети храном и водом, а за које Комисија утврди да представљају опасност по здравље становништва Републике Србије; 4) нареди предузимање других мера у складу са овим законом и обавезама утврђеним међународним санитарним конвенцијама и другим међународним уговорима. Члан 75. (1) Мере утврђене у члану 73. став 2. тач. 1) до 15) и члану 74. став 2. тач. 1) до 4) овог закона, одређују се решењем санитарног инспектора у управном поступку. (2) Предузимање изузетно хитних мера ради отклањања непосредне опасности по живот и здравље људи, санитарни инспектор може наредити и усменим решењем, у складу са законом. (3) Решење из става 2. овог члана, уноси се у записник о извршеном санитарном надзору. (4) Против решења санитарног инспектора из ст. 1. и 2. овог члана, може се изјавити жалба у року од осам дана од дана достављања решења. (5) Жалба против решења санитарног инспектора не одлаже извршење тог решења. (6) По жалби против решења санитарног инспектора одлучује министар. (7) Решење из става 6. овог члана је коначно. Члан 76. (1) Здравствене установе, приватна пракса, друга правна лица, предузетници и грађани који подлежу надзору из чл. 73. и 74. овог закона, дужни су да омогуће органу управе надлежном за послове санитарног надзора, као и заводима односно институтима за јавно здравље да врше надзор, односно прописане прегледе лица и производа, објеката, просторија, уређаја и опреме, као и узимање потребног материјала за лабораторијско испитивање и предузимање других прописаних и наређених мера, ради спречавања или сузбијања заразних болести. (2) Трошкове који настану у вршењу лабораторијских испитивања из става 1. овог члана, сноси правно лице, односно предузетник који обавља делатност у објекту у којем се врши надзор. VII. КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ Члан 77. (1) Новчаном казном у износу од 50.000 до 2.000.000 динара казниће се за прекршај здравствена установа и друго правно лице ако: 1) обавља дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију, а не испуњава прописане услове ( члан 44. став 1); 2) не омогући органу управе надлежном за послове санитарног надзора, као и здравственим установама и здравственим радницима да врше надзор и прописане прегледе лица и производа, објекта, просторија, уређаја и опреме, као и узимање потребног материјала за лабораторијско испитивање и предузимање других прописаних и наређених мера ради спречавања или сузбијања заразних болести ( члан 45. став 5); 3) не поступи по наређеним мерама и не узме обавезно учешће у сузбијању заразне болести и коришћењу одређених објеката, опреме и превозних средстава ( члан 53. став 1. тачка 4). (2) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се одговорно лице у здравственој установи и другом правном лицу новчаном казном у износу од 30.000 до 150.000 динара. (3) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се оснивач приватне праксе, предузетник новчаном казном у износу од 50.000 до 500.000 динара. (4) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се физичко лице новчаном казном у износу од 20.000 до 150.000 динара. Члан 78. (1) Новчаном казном у износу од 50.000 до 2.000.000 динара, казниће се за прекршај здравствена установа и друго правно лице ако: 1) не организује и не спроводи мере за заштиту становништва од заразних болести, у складу са законом ( члан 13. став 1); 2) не пријави случај који подлеже обавезном пријављивању, у складу са овим законом ( члан 24. став 2); 3) при дистрибуцији, транспорту и чувању вакцине или имунобиолошког препарата се не придржава принципа хладног ланца ( члан 39. став 1); 4) ради, запосли, односно дозволи обављање делатности или обавезне праксе лицима која нису подвргнута обавезним здравственим прегледима у складу са овим законом ( члан 45. став 2); 5) ради, запосли, односно дозволи обављање делатности или обавезне праксе лицима која болују од одређених заразних болести, као и лицима која су носиоци одређених узрочника заразних болести ( члан 45. став 3); 6) не обезбеди вршење обавезних здравствених прегледа одређених категорија својих запослених у роковима и на начин прописан овим законом, ако не сноси трошкове тих прегледа, као и ако у пословним просторијама објеката у којима се обавља делатност не чува санитарне књижице као доказе о здравственом стању својих запослених ( члан 45. став 5); 7) приликом вршења своје делатности не спроводи одговарајуће стручне, организационе и друге прописане мере ради спречавања појаве, раног откривања и сузбијања заразних болести унутар установе ( члан 54. став 1); 8) не образује комисију за заштиту од болничких инфекција ( члан 54. став 2); 9) не спроводи мере прописане овим законом и ако не поступи по извршном решењу санитарног инспектора ради заштите становништва од заразних болести у роковима, под условима и на начин одређен тим решењем ( члан 68. став 1); 10) у вршењу здравствене делатности открије заразну болест а не предузме прописане мере за спречавање преношења и сузбијање те заразне болести и друге мере које природа болести захтева, као и ако не поучи оболела лица и друга лица из њихове непосредне околине о начину заштите од те заразне болести ( члан 68. став 2). (2) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се и одговорно лице у здравственој установи и другом правном лицу новчаном казном у износу од 30.000 до 150.000 динара. (3) За прекршај утврђен у ставу 1. тач. 1) до 7) и тач. 9) и 10) овог члана, казниће се оснивач приватне праксе, предузетник новчаном казном у износу од 50.000 до 500.000 динара. (4) За прекршај утврђен у ставу 1. тач. 1), 2) и 9) овог члана, казниће се здравствени радник новчаном казном у износу од 20.000 до 150.000 динара. (5) За прекршај утврђен у ставу 1. тач. 1) овог члана, казниће се физичко лице новчаном казном у износу од 20.000 до 150.000 динара. Члан 79. (1) Новчаном казном у износу од 50.000 до 2.000.000 динара, казниће се за прекршај здравствена установа ако: 1) не спроводи епидемиолошко испитивање у случајевима прописаним овим законом ( члан 19. став 3); 2) не врши лабораторијско испитивање у случајевима утврђеним овим законом и ако врши лабораторијска испитивања, а не испуњава прописане услове за вршење лабораторијских испитивања у области микробиологије ( члан 21. став 3); 3) не води податке о лабораторијским испитивањима и ако не даје обавештења о добијеним резултатима у роковима и на начин прописан овим законом ( члан 22. став 1); 4) не организује и не спроводи имунизацију имунолошким лековима као и заштиту лековима, у складу са законом ( члан 36. став 2); 5) не организује и не спроводи меру обавезних здравствених прегледа за одређене категорије лица утврђених у члану 45. став 1. и члану 46. став 1. (2) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се и одговорно лице у здравственој установи новчаном казном у износу од 30.000 до 150.000 динара. (3) За прекршај утврђен у тач. 2), 3) и 5) овог члана, казниће се оснивач приватне праксе, предузетник новчаном казном у износу од 50.000 до 500.000 динара. (4) За прекршај утврђен у тачки 4) овог члана, казниће се здравствени радник новчаном казном у износу од 20.000 до 150.000 динара. Члан 80. (1) Новчаном казном у износу од 50.000 до 2.000.000 динара, казниће се за прекршај завод, односно институт за јавно здравље ако: 1) утврди заразну болест из групе зооноза или смрт лица проузроковану том заразном болешћу, а о томе одмах не извести надлежну ветеринарску установу и инспекцијске органе надлежне за послове санитарног, односно ветеринарског надзора на територији на којој је заразна болест утврђена ( члан 25. став 1); 2) не обавести орган управе надлежан за послове санитарног надзора о лицима која се, у складу са издатим решењем санитарног инспектора, не јављају здравственој установи ради праћења свог здравственог стања ( члан 30. став 5); 3) не врши надзор над спровођењем имунизације ( члан 37. став 2); 4) не организује и не спроводи меру обавезних здравствених прегледа за одређене категорије запослених, других лица и клицоноша утврђених у члану 45. став 4; 5) не организује и не спроводи епидемиолошки надзор у ванредним случајевима утврђеним у члану 51. став 3. овог закона. (2) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се и одговорно лице у заводу, односно институту за јавно здравље, новчаном казном у износу од 30.000 до 150.000 динара. Члан 81. (1) Новчаном казном у износу од 50.000 до 500.000 динара, казниће се за прекршај правно лице ако: 1) не спроводи дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију утврђену у члану 16. став 2; 2) не спроводи дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију по епидемиолошким индикацијама у складу са овим законом ( члан 17. став 3); 3) утврди заразну болест из групе зооноза или угинуће животиње проузроковано том болешћу, а о томе одмах не извести завод, односно институт за јавно здравље и орган управе надлежан за послове санитарног надзора на територији на којој је заразна болест утврђена ( члан 25. став 2); 4) организује путовање у земљу у којој има обољења која представљају претњу по међународно јавно здравље, и не придржавају се обавеза утврђених у члану 30. став 1; 5) привремено не уступи свој објекат на коришћење ради сузбијања заразне болести, односно епидемије те заразне болести у складу са чланом 31. став 10; 6) не омогући несметано вршење дезинфекције, дезинсекције и дератизације у случајевима утврђеним у члану 43. овог закона; 7) не спроводи пружање хигијенских услуга под условима и на начин којим се спречава појава и ширење заразних болести ( члан 55. став 1); 8) ископавање и преношење лица умрлих од заразних болести не врши под условима којима се спречава појава и преношење заразних болести и на начин утврђен овим законом ( члан 56 ). (2) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 30.000 до 150.000 динара. (3) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се предузетник новчаном казном од 30.000 до 150.000 динара. (4) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се физичко лице запослено на пословима пружања хигијенских услуга, односно на пословима ископавања и преношења лица умрлих од заразних болести, новчаном казном од 30.000 до 150.000 динара. Члан 82. (1) Новчаном казном у износу од 50.000 до 2.000.000 динара, казниће се за прекршај здравствена установа ако: 1) не спроводи епидемиолошки надзор у складу са законом ( члан 7. став 1); 2) кроз промоцију здравља, оболела лица и друга лица из њихове непосредне околине не поучи о начину заштите од заразних болести у складу са законом ( члан 47 ). (2) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се и одговорно лице у здравственој установи новчаном казном у износу од 30.000 до 150.000 динара. (3) За прекршај утврђен у ставу 1. тачка 2. овог члана, казниће се оснивач приватне праксе, предузетник новчаном казном у износу од 50.000 до 500.000 динара. (4) За прекршај утврђен у ставу 1. тачка 2. овог члана, казниће се здравствени радник новчаном казном у износу од 20.000 до 150.000 динара. Члан 83. (1) Новчаном казном у износу од 50.000 до 2.000.000 динара казниће се за прекршај Завод ако не припреми републичке програме за здравствену заштиту од заразних болести у складу са законом ( члан 9. став 1. и члан 10. став 1). (2) За прекршај утврђен у ставу 1. овог члана, казниће се и одговорно лице у Заводу новчаном казном од 30.000 до 150.000 динара. Члан 84. Новчаном казном у износу од 20.000 до 150.000 динара казниће се за прекршај доктор медицине ако: 1) утврди или постави сумњу да је одређено лице оболело од заразне болести утврђене у члану 26. став 2. овог закона, а не обезбеди санитетско возило за превоз тог лица до здравствене установе за болничко лечење лица оболелих од заразних болести ( члан 26. став 3); 2) утврди да је одређено лице оболело од заразне болести, потврди или посумња да је оболело од заразне болести, а то лице одмах не упути у здравствену установу у којој се изолују и лече лица оболела од заразних болести ( члан 28. став 1); 3) по извршеном прегледу сваког лица које треба имунизовати, не изврши имунизацију и не води прописане евиденције о извршеним имунизацијама ( члан 37. став 1). Члан 85. Новчаном казном у износу од 30.000 до 150.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако: 1) у поступку епидемиолошког испитивања не говори истину и не даје тачне и потпуне податке од значаја за откривање извора и начина преношења заразне болести, односно за откривање, спречавање и сузбијање епидемије те заразне болести, као и ако се по потреби не подвргне одређеним медицинским испитивањима ( члан 19. став 6); 2) се не придржава налога доктора медицине у случају када му је одређена обавеза превоза санитетским возилом или мера изолације и лечења, односно изолације, у складу са овим законом ( члан 28. став 2); 3) се пре путовања у земљу у којој има колере, куге, великих богиња, жуте грознице, вирусних хеморагијских грозница (изузев хеморагијске грознице са бубрежним синдромом) и маларије, као и по повратку из тих земаља, не придржава обавеза прописаних овим законом, као и мера које природа те болести налаже ( члан 30. став 1); 4) се у складу са издатим решењем санитарног инспектора, не јавља заводу односно институту за јавно здравље према месту боравка ради праћења свог здравственог стања, односно, ако се не придржава налога изабраног доктора медицине ( члан 30. став 3); 5) се не придржава мере карантина ( члан 31. став 5); 6) одбије обавезну имунизацију лица одређеног узраста ( члан 32. став 2); 7) обавља производњу и промет хране а није обавио обавезни здравствени преглед и не поседује прописно оверену санитарну књижицу ( члан 45. став 5); 8) не спроводи мере прописане овим законом и не поступи по решењу санитарног инспектора ради заштите становништва од заразних болести, у роковима, под условима и на начин одређен тим решењем ( члан 68. став 1); 9) лице оболело од заразне болести, односно ако је носилац узрочника заразне болести, не даје истините податке и не придржава се одређених мера и упутстава здравствене установе, односно налога доктора медицине, нарочито у погледу спречавања преношења заразне болести ( члан 69 ). VIII. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ Члан 86. Здравствене установе и други облици обављања здравствене делатности који су по досадашњим прописима овлашћени да обављају лабораторијска испитивања ради утврђивања узрочника заразних болести и лабораторијска испитивања ради провере лабораторијских налаза, потврде идентификације или идентификације и класификације узрочника одређених заразних болести, као и правна лица и предузетници који су по досадашњим прописима овлашћени да обављају послове дезинфекције, дезинсекције и дератизације, наставиће да обављају те послове до издавања нових овлашћења у складу са овим законом, а најкасније шест месеци од дана ступања на снагу овог закона. Члан 87. (1) Подзаконске акте утврђене овим законом, министар ће донети у року од 12 месеци од дана ступања на снагу овог закона. (2) До доношења подзаконских аката из става 1. овог члана примењиваће се прописи донети до дана ступања на снагу овог закона, ако нису у супротности са овим законом. Члан 88. Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о заштити становништва од заразних болести ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 36/15). Члан 89. Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије". © Cekos In, Beograd, www.cekos.rs